Beograd, 27. januar 2021. – Meso, meso, meso…Da li nam naše navike donose probleme sa zdravljem? Da li kada promenimo navike u ishrani i meso, meso postanu pahuljice, pahuljice dobijemo zdravlje za tili čas, onako na brzinu? Meni nije pomoglo. Ni jedno, ni drugo. Ni jedna krajnost.
Pomoglo mi je jedno slučajno letnje putovanje u Crnu Goru. Vozio sam se kolima od Podgorice prema Budvi i imao malo više vremena koje nisam znao kako da potrošim.
Svratio sam u kameni restoran pored Cetinja, i u hladu vinove loze naručio meze. Naravno, nezaobilazni njeguški pršut, sir, maslinovo ulje i vino. Dok sam razmišljao šta da uzmem za glavno jelo, u restoran je ušetao jedan stariji čovek i pitao da li može da sedne za moj sto. Tek da ne ćutimo, svako za svojim stolom. Ideja mi se odmah dopala. Star, a opet vitalan bistrouman čovek naručio je za sebe rakiju i još jedno meze. Počeli smo priču o ljudima, putovanjima, i naravno politici. Negde smo se slagali, negde razilazili, ali sve u svemu jako mi je prijao razgovor. A mezili smo polako i pili polako.
U jednom trenutku htedoh da prezalogajim malo hleba, kada me čiča Miljan zaustavi i reče „Ne hleb, pusti to. Samo ovo valja, to jedi“, i pokaza na pršut. Od tog trenutka, krenuli smo da pričamo o hrani. U stvari samo o pršuti i maslinovom ulju.
Čiča Miljan je pozvao konobara i zamolio ga da mu donese komad pršute i flašu maslinovog ulja. Uzeo je komad tog sušenog mesa u svoje ruke i pažljivo birao gde će da ga zaseče. Uzeo je veliki nož i rezao na ne baš tanke listove, koji nisu bili mnogo dugački. Taj prizor je bio magičan, kao da je zasecao po nekom posebno utvrđenom protokolu. Pod jednim uglom, pa pod drugim, naizmenično prateći oblik komada pršute.
Na trenutak sam se osetio kao da sam u Madridu i Lisabonu, i setio da sam viđao istu strast na najneobičnijim mestima. Na pijaci, kafeu, dvorištima, ulici… Kao da je to neki univerzalni, tajni jezik i ples svih onih koji poseduju mogućnost da stasavaju i srastaju sa mediteranskom tradicijom.
Poređao je te prelepo isečene komade pršute na mali tanjir. Nije ih bilo više od 50 do 60 grama. Zatim ih je prelio maslinovim uljem, a konobar je doneo 2 čaše suvog crnog vina.
Pričali smo dugo, dugo. Svašta sam nešto naučio za ta 3 sata razgovora, i na koji način određenu hranu jedemo pogrešno. Saznao sam na primer, da je samo jedan kilogram pršute mesečno, dovoljan za četvoročlanu porodicu.
Kada sam se vratio u Beograd, odmah sam nabavio sam svoj komad pršute bez aditiva i veštačkih boja i flašu dobrog vina. Tu tradiciju i dalje nastavljamo. I jeste dovoljno. Supruga mi je rekla da smo za godinu dana uštedeli silne novce sa mnogo nula, a u svoju svakodnevnu ishranu uvelimo smo samo kvalitetne komade mesa. Ja sam napokon postao zdrav i jak, bistrog uma i zadovoljan sobom.
I sve to zbog jedne tople letnje večeri.